Sr­ce mi je mi­lo­sti iz­vor/ mo­je riječi se uz ra­ne pre­vi­ja­ju kao li­sto­vi lje­ko­vi­tog bi­lja/ ko­ra­ci mi umi­ju da vo­de i one što lu­ta­ju bez ci­lja/ sa mog či­ta se li­ca da sam de­set pu­ta se­stra... tra­že­ći po­če­tak za­pi­sa o jed­noj po­seb­noj me­di­cin­skoj se­stri ko­ja ener­gi­jom, sta­vom i po­ja­vom zra­či i ša­lje po­ru­ke da se za no­še­nje bi­je­log man­ti­la mo­ra­te ro­di­ti, Sa­nji Mi­nić, shva­ti­te da su De­san­ki­ni sti­ho­vi ta­ko stvar­ni, bli­ski i na­da­sve re­al­ni. O pro­fe­si­ji me­di­cin­ske se­stre se u dru­štvu na­ža­lost, ne go­vo­ri mno­go iako vas od pr­vog tre­nut­ka ži­vo­ta pri­dr­že ru­ke upra­vo jed­ne od njih.
Da­nas su pro­fe­si­o­nal­no obra­zo­va­ne že­ne u zdrav­stve­noj nje­zi bo­le­sni­ka uobi­ča­je­na stvar, a ta­kav prin­cip usta­no­vi­la je Engleskinja Flo­rens Naj­tin­gejl, ko­ja je otvo­ri­la pr­vu ško­lu za bol­ni­čar­ke po­lo­vi­nom XIX vi­je­ka. Em­pa­ti­ja je si­no­nim za bi­je­li man­til, a u pro­šlo­sti su to bi­le Ko­sov­ka dje­voj­ka, Na­de­žda Pe­tro­vić, Ja­go­da Pi­le Bo­gi­će­vić, Pla­na Ko­va­če­vić... Svi­ma nji­ma je za­jed­nič­ko sr­ce i to bi­je­lo, sim­bol ko­ji su pri­hva­ti­le sve se­stre svi­je­ta, a ono ozna­ča­va bri­žnost, zna­nje i hu­ma­nost is­pre­ple­ta­ne u dje­lo­va­nju i du­hov­no­sti se­strin­ske nje­ge.
Me­di­cin­ske se­stre ima­ju če­ti­ri glav­na za­dat­ka - po­bolj­ša­nje zdra­vlja, spre­ča­va­nje bo­le­sti, ob­na­vlja­nje zdra­vlja i ubla­ža­va­nje pat­nji. Se­strin­stvu je svoj­stve­no po­što­va­nje ljud­skih pra­va, do­sto­jan­stve­no i kul­tur­no po­na­ša­nje. Zdrav­stve­na nje­ga ni­je ogra­ni­če­na ne­či­jom sta­ro­šću, bo­jom ko­že, kul­tu­rom, in­va­li­di­te­tom, bo­le­šću, ra­som, po­li­tič­kim uvjerenjima i so­ci­jal­nim sta­tu­som... Sve ovo su nor­me Ko­dek­sa eti­ke me­đu­na­rod­nog vi­je­ća me­di­cin­skih se­stra ko­ji je kao ži­vi do­ku­ment uvr­šten u prak­su se­strin­stva. Pa je li se­strin­stvo za­ni­ma­nje, na­uč­na di­sci­pli­na ili pro­fe­si­ja ko­ja čo­vje­ko­lju­blje pre­ta­če u nor­me rad­nog pra­va ob­ja­šnja­va Sa­nja Mi­nić, glav­na se­stra In­ter­ne kli­ni­ke Kli­nič­kog cen­tra Cr­ne Go­re.
– Pri­sta­li­ca sam in­te­gra­ci­je svih vri­jed­no­snih aspe­ka­ta ove me­di­cin­ske pro­fe­si­je u je­din­stve­nu cje­li­nu. Se­strin­stvo je pro­fe­si­ja, u to ne­ma ni­ka­kve sum­nje. Ali bez unu­tra­šnjeg zo­va za ne­se­bič­no po­ma­ga­nje lju­di­ma u te­škim ži­vot­nim sta­nji­ma i si­tu­a­ci­ja­ma, bez is­tan­ča­ne mo­ral­ne svi­je­sti i sa­vje­sti te­ško će se sa­ču­va­ti auten­tič­nost, iden­ti­tet i do­sto­jan­stvo pro­fe­si­je me­di­cin­ske se­stre. I, na­rav­no, da bi me­di­cin­ska se­stra mo­gla od­go­vo­ri­ti na sve pro­fe­si­o­nal­ne iza­zo­ve sa­vre­me­ne me­di­cin­ske prak­se neo­p­hod­na je ade­kvat­na aka­dem­ska i na­uč­na edu­ka­ci­ja, bi­lo ba­zič­na, bi­lo spe­ci­ja­li­stič­ka, bi­lo do­ži­vot­na – ka­že Sa­nja Mi­nić, stru­kov­na me­di­cin­ska se­stra spe­ci­ja­li­sta.
Me­di­cin­ska se­stra mo­ra uvi­jek ima­ti vi­sok stan­dard lič­nog po­na­ša­nja, ko­je se od­ra­ža­va na pro­fe­si­ju i obez­bje­đu­je po­vje­re­nje, što je ne­sum­nji­vo tač­no ka­da je u pi­ta­nju se­stra Sa­nja ko­joj bi­je­li man­til pri­sta­je ka­rak­ter­no. Pro­fe­si­o­nal­nost, do­bra or­ga­ni­zo­va­nost, po­sve­će­nost, zna­nje, sprem­nost da se is­ku­stvo pre­no­si na mla­đe ko­le­ge, ali i svi­jest o od­go­vor­no­sti ko­ju no­si bri­ga za ljud­ski ži­vot su za­htje­vi nje­nog za­ni­ma­nja. I mo­že da se na­u­či ka­ko bri­nu­ti o zdra­vlju, ali mo­že li da se na­u­či ka­ko to­me da­ti tre­ću di­men­zi­ju hu­ma­no­sti?
– Zna­te ka­ko, eti­ka se­strin­stva utvr­đu­je vri­jed­no­sne kri­te­ri­ju­me do­brog ljud­skog dje­lo­va­nja i is­prav­nog po­na­ša­nja se­sta­ra u kom­plek­snom pro­ce­su bri­ge i nje­ge bo­le­sni­ka. Is­tra­ži­va­nja su po­ka­za­la da se pa­ci­jen­ti naj­vi­še ža­le na ne­lju­ba­znost me­di­cin­skog ka­dra, po­seb­no me­di­cin­skih se­sta­ra. I za­to se to­kom for­mal­nog obra­zo­va­nja ra­di i na edu­ka­ci­ji za kva­li­tet­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju, po­što­va­nju, em­pa­ti­ji i str­plje­nju ka­da je pa­ci­jent u pi­ta­nju - ka­že Sa­nja Mi­nić.
Li­je­pa ri­ječ je li­jek ko­ji se ne pra­vi u far­ma­ce­ut­skoj in­du­stri­ji, i dža­be pi­še u ko­dek­su ako se iskon­ski ne osje­ća. Do­kle idu i ima li uop­šte gra­ni­ca ra­zu­mi­je­va­nja ne­vo­lja pa­ci­jen­ta.
– Ci­ti­ra­ću osno­vu me­di­cin­ske pro­fe­si­je „lje­kar li­je­či pa­ci­jen­ta, a me­di­cin­ska se­stra ga nje­gu­je”. To če­sto zah­ti­je­va hra­bre­nje i psi­ho­lo­šku po­dr­šku pa­ci­jen­ti­ma ko­je mu­či i tje­le­sna i du­šev­na bol. I mo­ra mu se sva­ko­dnev­no i kon­stant­no po­ka­zi­va­ti sa­o­sje­ća­nje i ne­se­bič­nost, ob­zir­nost i str­plji­vost – ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca.
Ka­ko na­sta­vlje, se­strin­stvo na­la­že da mo­ra­te da omo­gu­ći­te i pru­ži­te nje­gu ko­ja po­štu­je ljud­ska pra­va, a isto­vre­me­no je osje­tlji­va na lič­ne vri­jed­no­sti, obi­ča­je i uvje­re­nja svih lju­di. A to se ne po­sti­že ta­ko la­ko.
– Me­di­cin­ska se­stra se mo­ra sa­o­sje­ća­ti sa bo­le­snom oso­bom, ima­ti ra­zu­mi­je­va­nja za nje­na osje­ća­nja i sta­nja, mo­ra bi­ti dir­nu­ta po­lo­ža­jem ta­kve oso­be sa iskre­nom že­ljom da joj po­mog­ne i olak­ša ži­vot­nu si­tu­a­ci­ju. Mo­ra po­sto­ja­ti sprem­nost da se bo­le­snoj oso­bi pru­ži ono što ona ni­je u sta­nju da uči­ni sa­ma za se­be: obla­če­nje, hra­nje­nje, odr­ža­va­nje hi­gi­je­ne, a to če­sto uti­če na ljud­sko do­sto­jan­stvo bo­le­sni­ka, pa im on­da tre­ba pru­ži­ti i po­dr­šku sa emo­ci­o­nal­nog, so­ci­jal­nog i psi­ho­lo­škog aspek­ta. Te­ra­pij­ski aspekt uvi­jek mo­ra bi­ti mak­si­mal­no za­do­vo­ljen i ne to­le­ri­šu se gre­ške. Ka­da da­je te­ra­pi­ju pa­ci­jen­tu, va­di krv, pla­si­ra in­tra­ven­sku ka­ni­lu, me­di­cin­ska se­stra mo­ra bi­ti struč­na i iz­u­zet­no pa­žlji­va. Ona je pred za­ko­nom od­go­vor­na za da­va­nje bi­lo kog li­je­ka ili spro­vo­đe­nje bi­lo ko­je pro­ce­du­re, kao i za sva­ku šte­tu ko­ju bi oni mo­gli pro­u­zro­ko­va­ti – ka­že se­stra Sa­nja.
U ovom po­slu, kao uosta­lom i kod svih za­ni­ma­nja, ima pred­ra­su­da pro­tiv ko­jih se va­lja bo­ri­ti. I ne od­u­sta­ja­ti, i ne pri­sta­ja­ti na ner­je­ši­ve si­tu­a­ci­je.
– Ima ra­znih pred­ra­su­da. Iako je se­strin­stvo, ka­ko sa­ma ri­ječ ka­že, go­to­vo kao po pra­vi­lu ve­za­no za žen­ski pol, ono po svom smi­slu i zna­če­nju ni­je re­zer­vi­sa­no sa­mo za že­ne. U okvi­ru In­ter­ne kli­ni­ke Kli­nič­kog cen­tra ima­mo ne­ko­li­ko mu­ška­ra­ca ko­ji vr­lo pre­da­no i so­fi­sti­ci­ra­no, a na­da­sve struč­no oba­vlja­ju ovu me­di­cin­sku pro­fe­si­ju. Dru­ga vr­sta pred­ra­su­da se od­no­si na mo­ral­ne ne­do­u­mi­ce ko­je ima­ju i pri­pad­ni­ci ove pro­fe­si­je i sa ko­ji­ma se tre­ba bo­ri­ti ra­di za­šti­te ljud­skog ži­vo­ta kao neo­tu­đi­ve vri­jed­no­sti, po­što­va­nja te­melj­nih ljud­skih pra­va i uva­ža­va­nja ži­vot­nih opre­dje­lje­nja - ka­že Sa­nja Mi­nić.
Mi­si­ja se­strin­stva je na­u­či­ti dje­cu da pe­ru ru­ku, uka­za­ti ka­ko se ču­va i po­bolj­ša­va zdra­vlje, ali i ka­ko se ko­ri­sti vi­so­ko sofisticirana medicinska tehnika i tehnologija, ka­že se­stra Sa­nja. Ne­ka­da mo­ra­ju pa­ci­jen­tu po­ja­sni­ti „šta je lje­kar htio da ka­že” i uvi­jek na­sto­ja­ti da ubla­že tu­đu pat­nju. Ni­je la­ko ni­ti jed­no­stav­no bi­ti za­šti­nik po­je­din­ca i po­ro­di­ce, ne­ri­jet­ko na­u­štrb svo­je.
– Se­stre ne ra­de sa­mo sa obo­lje­li­ma već i sa zdra­vom po­pu­la­ci­jom. Tru­de se da se una­pri­je­de stil i kva­li­tet ži­vo­ta i pro­mo­vi­še zdra­vlje u za­jed­ni­ci. Se­strin­ska prak­sa je, bez ob­zi­ra na ne­pri­zna­ti sta­tus u dru­štvu, pre­du­ge smje­ne i skrom­ne pla­te, od­u­vi­jek nje­go­va­la is­tan­ča­nu svi­jest o po­žr­tvo­va­no­sti, bri­žno­sti, pa­žnji, po­vje­re­nju, utje­hi i ohra­bre­nju onih ko­ji su po­vje­re­ni se­strin­skoj bri­zi i nje­zi. Sa­vje­sna me­di­cin­ska se­stra mo­ra pru­ži­ti pa­ci­jen­tu ade­kvat­nu nje­gu iako ima pre­vi­še po­sla, pre­gršt pri­vat­nih pro­ble­ma i če­sto se od­ri­če pa­u­za i ra­di pre­ko­vre­me­no – is­ti­če na­ša sa­go­vor­ni­ca.
I na kra­ju pi­ta­nje svi­ma - je la­ko bi­ti se­stra? Ne, ni­je. Ovo ka­žem ja, De­san­ka bi mno­go sup­til­ni­je.Lji­lja­na Mi­nić


Tre­nu­ci ko­ji se ne za­bo­ra­vlja­ju

Je li mo­gu­će opi­sa­ti i za­bo­ra­vi­ti tre­nut­ke ka­da se dru­gom čo­vje­ku pru­ža nje­ga ko­ja ne do­pri­no­si opo­rav­ku već mir­noj smr­ti? Ko­li­ko je ta­kvih da­na u go­di­ni? No­si li se to sa so­bom ili osta­vlja u se­strin­skoj so­bi, pi­ta­li smo na­šu sa­go­vor­ni­cu.
– Čak i kad spe­ci­fič­ni ob­li­ci li­je­če­nja ne da­ju re­zul­ta­te zbog pri­ro­de bo­le­sti, nje­ga bo­le­sni­ka ne smi­je bi­ti pre­ki­nu­ta. U ta­kvim uslo­vi­ma, dje­lo­va­nje me­di­cin­ske se­stre je od ne­pro­cje­nji­ve, a če­sto i ne­za­mjen­lji­ve va­žno­sti. I po­sli­je 16 go­di­na rad­nog sta­ža te­ško mi je da pri­hva­tim i su­o­čim se sa te­škim ži­vot­nim si­tu­a­ci­ja­ma, po­seb­no ka­da su u pi­ta­nju dje­ca i mla­di lju­di ko­ji­ma bo­lest pre­ki­ne ži­vot­ni put – na­vo­di Sa­nja Mi­nić.


Pre­mje­šta­nja se­strin­skog obra­zov­nog

pro­ce­sa iz bol­nič­kog okru­že­nja u aka­dem­sko
Rad­no mje­sto glav­ne se­stre kli­ni­ke zah­ti­je­va vi­so­ku lič­nu od­go­vor­nost, vi­sok stan­dard lič­nog po­na­ša­nja ko­jim se obez­bje­đu­je po­vje­re­nje ali i obra­zo­va­nje. Upra­vo obra­zo­va­nje igra va­žnu ulo­gu u od­re­đi­va­nju i spro­vo­đe­nju stan­dar­da u kli­nič­koj prak­si te se sto­ga či­ni da se obra­zo­va­nje me­di­cin­skih se­sta­ra te­ško mo­že za­vr­ši­ti.
– Kroz Sred­nju me­di­cin­sku ško­lu u Pod­go­ri­ci ste­kla sam neo­p­hod­na me­di­cin­ska zna­nja i vje­šti­ne, a na Vi­so­koj zdrav­stve­noj ško­li stru­kov­nih stu­di­ja u Be­o­gra­du ško­lo­va­la sam se i za or­ga­ni­zo­va­nje, pla­ni­ra­nje i nad­gle­da­nje ra­da dru­gih se­sta­ra. Stu­di­je su za one ko­ji su am­bi­ci­o­zni, že­le da se po­sve­te se­strin­skom po­zi­vu, ra­de na kva­li­tet­ni­ji na­čin, i za­to se na­met­nu­la po­tre­ba pre­mje­šta­nja se­strin­skog obra­zov­nog pro­ce­sa iz bol­nič­kog okru­že­nja u aka­dem­sko, što će sva­ka­ko do­pri­ni­je­ti po­bolj­ša­nju či­ta­vog zdrav­stve­nog si­ste­ma i po­di­za­nja kva­li­ta­ta nje­ge, ko­ji mo­ra da sli­je­di evrop­ske stan­dar­de u pro­ce­su li­je­če­nja pa­ci­je­na­ta – ka­že Sa­nja Mi­nić.


Struč­ne re­fe­ren­ce

Na­kon za­vr­še­ne Struč­ne me­di­cin­ske ško­le u Pod­go­ri­ci, Sa­nja Mi­nić je za­vr­ši­la Vi­so­ku zdrav­stve­nu ško­lu stru­kov­nih stu­di­ja-osnov­ne i spe­ci­ja­li­stič­ke stu­di­je u Be­o­gra­du. U Do­mu zdra­vlja Pod­go­ri­ca kao me­di­cin­ska se­stra u ti­mu iza­bra­nog dok­to­ra ra­di­la je od 2003. do 2008. go­di­ne, a u Kli­nič­kom cen­tru Cr­ne Go­re kao glav­na se­stra Odje­lje­nja za en­do­kri­no­lo­gi­ju od 2008. do 2013. go­di­ne ka­da je pre­u­ze­la du­žnost glav­ne se­stre In­ter­ne kli­ni­ke. Zna­nje ko­je je ste­kla i kon­ti­nu­i­ra­no sti­če na se­mi­na­ri­ma i kon­gre­si­ma za una­pre­đe­nje se­strin­ske pro­fe­si­je pre­no­si uče­ni­ci­ma Struč­ne me­di­cin­ske ško­le u Pod­go­ri­ci gdje je an­ga­žo­va­na kao na­stav­nik prak­tič­ne na­sta­ve na pred­me­tu In­ter­ne bo­le­sti sa nje­gom.
Član je Na­ci­o­nal­nog udru­že­nja me­di­cin­skih se­sta­ra i ba­bi­ca Cr­ne Go­re, Udru­že­nja en­do­skop­skih se­sta­ra Cr­ne Go­re i ti­ma In­ter­ne kli­ni­ke za im­plan­ta­ci­ju in­su­lin­skih pum­pi.


Eti­ka se­strin­stva na­su­šna po­tre­ba

Pri­rod­no je ima­ti etič­ke ne­do­u­mi­ce, sve ih pro­fe­si­je ima­ju. Je li to u po­zi­vu me­di­cin­ske se­stre do­zvo­lje­no...
– Po­sto­je si­tu­a­ci­je ka­da je sve lak­še od pu­ne isti­ne ka­da je u pi­ta­nju di­jag­no­za, mo­guć­nost ozdra­vlje­nja. I u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma se­stra mo­ra dje­lo­va­ti mo­ral­no auto­nom­no, u skla­du sa su­dom lič­ne sa­vje­sti i pro­fe­si­o­nal­no auto­nom­no u skla­du sa svo­jom estrin­skom kom­pe­ten­ci­jom i is­ku­stvom – ka­že Sa­nja Mi­nić.
Ka­ko na­vo­di, eti­ka se­srin­stva ni­je od­raz ne­či­jih po­mo­dar­skih pro­htje­va i že­lja.
–Eti­ka se­strin­stva je na­su­šna po­tre­ba jed­ne ča­sne zdrav­stve­ne pro­fe­si­je ko­ja se iz da­na u dan sve te­že sna­la­zi u uslo­vi­ma no­vi­jih bi­o­me­di­cin­skih iza­zo­va i za­htje­va – na­vo­di Sa­nja Mi­nić.